Srbija za mlade Srpski English
   O NAMA  POPUSTI  AKTUELNO  PUTOVANJA  PROJEKTI  BLOG  PREPORUKE    USLUGE  KONTAKT
Banner 1

"Nasa destinacija nikada nije mesto vec novi nacin posmatranja stvari..."

Metohija - moja priča

Nazad na predhodnu novost «

Metohija – moja priča


„Oj Kosovo dušo Srbinova,
Metohijo majko manastira...
Oj Kosovo uzdignute glave
Metohijo dočekaćeš slave“


Sa ovim stihovima u glavi, autora profesora Gavrila Kujundžića, a u izvođenju predivnih Kosovskih božura krećem u svoju drugu „Metohija za mlade“ avanturu. Momenat, čini se, ne može biti gori. U atmosferi čestih čarki i incidenata, ubistva gospodina Ivanovića i još koječega, nije bilo lako odlučiti se za putovanje. Situaciju dodatno usložnjava moja spoznaja da je dan polaska čuveni „petak 13-ti“ i elaboracija  voditelja poznatog radija o stvarima koje na taj dan ne treba činiti, među kojima su: ne treba kretati na put i ne treba menjati krevet. „Sjajno“, mislim u sebi. Kada tome pridodam da je kompletna moja ekipa otkazala putovanje kao i moje ogromne obaveze na poslovnom planu, imao sam sve razloge da ne krećem na put. Ipak, odustajanje nije bila opcija. Moja želja je bila veća od svega.


S obzirom da idem drugi put, znao sam šta mogu očekivati. Otprilike, jer niti jedan put nije isti, baš kao što ni u istu reku ne možeš ući dvaput. Nedelja je, ja započinjem pisanje, kada smo već uveliko na teritoriji centralne Srbije, razmišljajući šta reći. Napisati da bude koncizno, a da pritom ne smorim potencijalnog čitaoca.
Prva stanica ove avanture je Manastir Svetih Arhangela, kraj Prizrena, u čijem smo konaku zanoćili. Podignut u 14.veku, zadužbina je najvećeg vladara u istoriji našeg naroda, Cara Dušana. U sklopu kompleksa, nalazila se monumentalna crkva Svetih Arhangela, manja crkva Svetog Nikole, višespratni manastirski konaci, bolnica, biblioteka...Kažem, nalazila se, jer je sam kompleks po Turskom osvajanju, razoren, opustošen i naposletku rušen, kako bi se od njegovog kamena izgradila Sinan-pašina Džamija u centru Prizrena. Od tada Manastir nikad nije povratio svoj prvobitni sjaj. U novija vremena, započinjana je obnova, ali što zbog učestalih ratova nije se daleko odmaklo, a poslednje razaranje doživeo je u Martovskom pogromu 2004. godine kada je između ostalog spaljen kompletan manastirski konak, a u novije vreme lokalne vlasti Albanaca zabranile su radove na obnovi Crkve Svetog Nikole u sklopu kompleksa. Danas, 2018. Sveti Arhangeli žive svoj život i velikog srca i bogate trpeze dočekuju putnike namernike.


Sledeća stanica je 3 kilometra udaljen grad Prizren. Za njega je bilo namenjeno subotnje popodne. Grad na reci Bistrici, podno Paštrika i Koritnika, nešto je što je na mene ostavilo najjači utisak. Ima nešto mistično, nešto magično u tom grad, središtu srednjovekovne Srpske carevine. Penjući se na Prizrenski tvrđavu (Kaljaju), imam neki poseban osećaj, nešto što se teško rečima može opisati. Sa tvrđave se pruža predivna panorama na ceo Grad, gde vizuelno može da se oseti sva ta prelepota. Sedeći na vrhu tvrđave i posmatrajući, zapitam se gde smo to mi pogrešili, što smo loše učinili i gde je krenulo po zlu, kada su nam oduzeli mogućnost uživanja u toj lepoti i istu dali drugima. Sličan osećaj se dobija spuštanjem sa tvrđave prema samom centru Grada. Poseban je osećaj šetati čaršijom u vreme proleća sa letnjim temperaturama, slobodno, opušteno, bez da se dešava išta glupo, neobično ili ružno. Da li je bezbedno, pitaće se neko? Apsolutno svako putovanje nosi određeni sigurnosni rizik. Ono što ja znam, je dok sam naručivao kolač i kafu u poslastičarnici u srcu Šadrvana, nisam osetio razliku u odnosu na bilo koji drugi grad gde sam naručivao isto ili slično. Neko će reći, možda zato što sam naručivao na albanskom ili engleskom...ne, pričali smo isključivo srpskim jezikom, kako između sebe, tako i u prodavnici, u kafiću, poslastičarnici...Crni sliku na Prizren baca činjenica da je od oko 10 000 Srba pre rata na Kosmetu, danas u Gradu ostalo svega 20 do 30 ljudi. Nadu budi Prizrenska Bogoslovija, koja je pre nekoliko godina obnovila svoj rad i na taj način malo oživela Grad, što će reći da se neke stvari pokreću. Pored Bogoslovije u samom Gradu se nalazi velelepna Crkva Svetog Đorđa i Crkva Bogorodica Ljeviška, na kojoj na ulazu stoji natpis na arapskom jeziku „Zenica oka moga gnezdo je lepote tvoje“.


Utisak broj 2 je neplanirana poseta Orahovcu. Na ulasku u centar sela gomila dece trčkara i uživa u svom detinjstvu. Naizgled bezbrižnom, premda se tako čini. Ubrzo čujemo priču, da je ta njihova bezbrižnost ograničena na dve ulice u kojima žive Srbi, i izvan tako enklaviziranog područja nisu više bezbedni. Priča o Orahovcu je priča o velikom stradanju, pobedi i jednom velikom čoveku Đeneralu Veljku Radenoviću. Sigurno su mnogi čuli pesmu „Đenerale“, autora Gavrila Kujundžića, ponovo u izvođenju Kosovskih božura, ali malo ljudi zna kome je tačno posvećena. Veljko Radenović je bio komandant posebnih jedinica policije u Prizrenu. Kada su počeli oružani sukobi na Kosmetu, njegova jedinica i on su se aktivno uključili u odbranu zemlje. U leto 1998. započela je opsada Orahovca od strane UČK. Orahovac je napadnut sa svih strana, meštani su organizovali odbranu i odolevali koliko su mogli. Bez pomoći vojske ili policije pretila je katastrofa. U odbranu grada sa svojom jedinicom krenuo je Đeneral Veljko Radenović i posle teških borbi, kada se mislilo da spasa više nema, uspeva da razbije blokadu sela, probijajući se kroz najteže prepreke, kroz sela gde su postavljane zasede.  Iako ga je na ulazu u Orahovac čekalo nekoliko hiljada UČK vojnika, on uspeva da se probije i sa druge strane uđe u Orahovac i natera u bekstvo UČK jedinice. Posebnu težinu daje činjenica da je Đeneral bio dijabetičar i da je uvek uza se imao insulin i da je sam sebi davao injekcije kada je trebalo. Nikada nije imao visoki oficirski čin, ali mu je čin Generala ili Đenerala „dao“ narod i njegovi vojnici zbog izuzetne hrabrosti, predanosti i požrtvovanja. „Na komandu za mnom braćo, tvoji momci, dika Srpska, razbijaju uporišta, vraćaju nas na ognjišta“, po meni najupečatljiviji stihovi ove pesme. Danas Srbi u Orahovcu žive eklavizirani u dve ulice. U svoj dom nas je primila porodica Radić i nas 26 ugostili kao kada nam najrođeniji dođu na slavu. Nas 26, od kojih su do tog trenutka poznavali jedino vodiča. Teško mogu zamisliti sličnu situaciju negde. Ljudi koji se na svoj način bore i to nose na jedan nestvaran način, nas dočekuju srca većeg od Rusije, dele sa nama najbolje što imaju a žive u uslovima ograničenog kretanja, u konstantnoj brizi za svoje najbliže. Tek se tad vidi u kakvoj zoni komfora u Beogradu živimo, gde nam smeta vetar koji duva, gužva u gradskom prevozu i poraz omiljenog tima u fudbalu. Osmesi i gostoprimstvo tih ljudu su nešto što ću dugo pamtiti. I ovde sad dolazim do jednog paradoksa koji se odnosi na kompletnu posetu Metohiji. Ljudi kojima smo mi trebali da pružimo podršku, napunili su nas tolikom pozitivom, koja i danas, nekoliko dana nakon završetka putovanja traje i trajaće. 


Nisam pričao o lepoti Visokih Dečana, o monumentalnosti Pećke Patrijaršije. To je opšte poznata stvar, ali tek vizuelni opažaj daje tu posebnu, nemerljivu dimenziju. Bitno je istaći da je u manastiru Banjska, pre nekako započeta proizvodnja Manastirskog piva. To pivo je već sad jedno od najboljih domaćih piva, ali zbog ograničene mogućnosti proizvodnje, može se naći samo u sklopu manastira. 


Ovo putovanje upotpunila je sjajna ekipa ljudi iz autobusa. Ovo je bilo specifično putovanje. Nije to onaj tip putovanja gde uđeš sa flašom rakije a onda čekaš prvu pumpu za dopunu alkoholom. Gledao sam kako jedna grupa od 26 različitih ljudi u manje od 48 sati postaje sjajan tim koji funkcioniše kao sat, kao braća i sestre, što mi je upotpunilo izlet i zaokružilo moju priču. 


Autor: Igor Crnjanski











 Pitajte nas Newsletter prijava facebook Tweeter Google Plus Instagram Beograd Jugozapadna Srbija Jugoistočna Srbija Vojvodina Kosovo
preporucujemo
Bačko Podunvalje
Bačko Podunvalje
Rezervat biosfere “Bačko Podunavlje” se nalazi na severozapadu Vojvodine i deo je “Evropskog Amazona”, koje predstavlja jednu od najočuvanijih ritsko-močvarnih celina na čitavom toku Dunava. Ovaj jedinstveni rečni predeo područje je izuzetne biološke razn
Kape i šalovi
Kape i šalovi
Već deset godina proizvodimo udobne, jedinstvene, mekane, tople kape i šalove od uvezenog prediva, sastava 100% merino vuna. Želja da obradujete sebe i sebi drage osobe neobičnim i kvalitetnim, unikatnim proizvodima izradjenih spojem i do 10 niti vrhuns
Veseli spust
Veseli spust
VESELI SPUST je najstariji i najveseliji spust na vodama Srbije. Od srednjovekovnog grada Magliča do Kraljeva, na 25 km viugavog toka Ibra, preko 10.000 dobro raspoloženih spustaša učestvuje u najveselijoj povorci na vodama Srbije!

prijatelji sajta














Tara Planina








Facebook

Anketa

Kako ste čuli za nas?


Google+





          izrada web sajtova     Copyright 2017 - SRBIJA ZA MLADE                                                                                                                         Design By JPON Design Studio