ДОЧЕК ПРАВОСЛАВНЕ НОВЕ ГОДИНЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 13-15.1.2023.

Драга браћо и сестре,

Хоћу да сведочим о, пре две седмице (толико ми је требало да саберем утиске), реализованом путовању на Косово и Метохију у организацији нашег удружења ,,Србија за младе“, у освит нове православне 2023. године.

Нешто највредније што можемо поклонити другом је наше време, зато што је оно ограничен и ненадокнадив ресурс. Још једном сам се уверио да се на оваквој врсти путовања догађа чудо. Чудо је, доиста, да данас, у овом времену себичлука и свеопште бриге за сопствену удобност, чета изабрана, од педесетак дивних људи, са свих страна наше земље (,,с мора и Дунава“) крене, уместо у провод и/или у ,,шопинг“, у походе распетој земљи да жртвује свој комфор и да то слави ширећи радост и љубав.

Прошавши долином јоргована стигосмо задужбини светог краља Милутина, да ту, поред саркофага који га чека, на самом почетку, наздравимо за срећан пут, на далеко чувеним пивом, које се, по угледу на сачуване средњовековне рецепте, а уз помоћ модерне апаратуре, точи у манастиру Бањска.

Барјак Србије за младе развисмо испред славне лавре Грачанице, и у себи се  зарекосмо да ћемо се, кудгод кренули, Косову вратити, јер нема тога ко би нам га из душе отео.

Тамо где најлепше сунце сија, тамо где најслађе грожђе зри, у Ораховцу и Великој Хочи, испратисмо старо, а дочекасмо ново лето Господње, како и доликује, уз ред песме и ред плача.

У цркви Светог првомученика Стефана у Великој Хочи (14. јануара/1. по старом календару), и Светог Николаја у Штрпцу (15/2. јануар) отпојасмо свету литургију и крвљу и телом Христовим се причестисмо.

Ми смо деца неба, из свег гласа запевасмо вођени хармоникама (тако младе, а тако харизматичне) браће Стојковић из Партеша, у дивном манастиру Драганац.

Ускликнусмо с љубављу светитељу Сави, испред основне школе, са децом Пасјана, док захвално стезаху ручицама пакетиће које им донесосмо на поклон.

Коло одиграсмо, душу разгалисмо, шаком и капом даривасмо. Велики труд и љубав наших сестара и браће учини да се прикупе и поделе рекордне донације у роби и новцу, и да се у сваком пакетићу за децу, поред незаобилазних слаткиша, нађу и дечји молитвеник (са тумачењем) и освећен крстић са гроба Господњег у Јерусалиму.

Љубав се мери количином жртве коју смо спремни да поднесемо, а ова група људи је ,,истресла“ све, од материјалног до емотивног.

Два догађаја са ове туре бих посебно издвојио: сестру која је преспавала коверту за донације, па ме касније повукла за рукав и додала суму које би се данас ретко ко тако лако одрекао, и брата, који је последњу шољицу кафе, коју је оставио себи пошто је све остале услужио, без устезања и поговора дао брату који се касније јавио. Не издржах, накратко напустих трпезу љубави, да бих у цркви пред дверима на колена пао и заридао – опрости Господе мени грешном и хвала Ти што си ме удостојио да доживим на делу (и у данашње време) причу о Макаријевим јагодама, где брат више мисли на брата него на себе.

Овакво искуство улива веру и наду (да још љубав у свету није потамнела), ,,штелује“ наше мисли и осећања на божанске фреквенције, па нам срца у исто време певају и плачу (за свима и за све).

Сузе су чистачи душе, а катарза, коју смо (и овог пута) доживели на Космету, окупала нас је изнутра и спрала сву прљавштину коју смо накупили.

Зато, са сигурношћу, тврдим да ово никако није само још једно (поклоничко) путовање, већ је ово пут спознаје, пут са кога се не долази пун утисака, већ пут са ког се враћаш пре(ма Христу)обликован. Према Њему који је рекао:

Ја сам Пут, Истина и Живот, ко мене следи неће окусити смрти (Јован;14,6)

Живеће овај народ, осећам и знам, докле бар један Србин има потребу да крене тим Путем, стазом која води преко нашег Јерусалима*.

,,Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?

Ако заборавим тебе, Космете*, нека ме заборави десница моја.

Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,

ако не истакнем Косово и Метохију* за почетак весеља мога.“

(Псалам 136; 4-6)

Пише: Милан Ђорић