Kako doći do Lazareve brade?

Kako doći do Lazareve brade?

Autroka: Katarina Petrović

Put do Lazareve brade je pomalo dugačak, pomalo brdovit i pomalo ravan. Sve u svemu vrlo je zanimljiv. Početak je u centru Zlota, u parkiću gde se možete upoznati sa bronzanim bistama sna kojima su imena lokalnih ljudi koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu.

Hodogram počinje asfaltnim putem pored seoskih kućica sa blagim usponom. Sa leve strane se u jednom trenutku prostiru livade i čobanica koja ljubomorno čuva svoje ovce. Ima godina za koje se i ne pita, ali je vrlo posvećena svom radnom zadatku. U jednom trenutku prestaje asfaltna staza i počinje pravo pešačenje kroz poludivlje šume. Pod nogama sitno kamenje, a sa strana raskrčeno drveće, rastinje i korov. Pažljivom posmatraču lepota neće promaći ni sa jedne ni sa druge strane.



U toj šetnji je potrebno biti drug, kao što je priroda okolo. Ima se dovoljno vremena da se prozbori koja reč sa novim licima i da se razmene po koji laki životni stavovi. Samo o lakoj hronici u takvom ambijentu.
U jednom trenutku počinje nagib koji traje i traje. Negde na sredini puta do Lazareve brade. Iskusni znaju da će se završiti, poluiskusni se pitaju kad će se završiti, a neiskusni prave pauze brze i lake kako bi do daha došli. Voda je u tom trenutku neophodna zaštita da se osveže nepca i da se lakše nastavi dalje.

Taj nagib traje dobar deo puta. Nije toliko ni fizički naporan koliko psihički postavlja pitanje „put ili cilj“. A do cilja se putevima stiže. Onim prirodnim. Kroz kamen i šumu, u planinarskim cipelama i sa lakim štapovima. Koji su neophodni ako se nema dobra kondicija.
Posle tog nagiba se otvara vidik na široka polja i puca pogled na udaljena brda. Ali ne i na Lazarevu bradu. Do Lazareve brade vodi sledeća nizbrdica. Posle te ravnice u brdima. Tu ravnicu kao da je priroda sašila da ljudske noge odmore i da se udahne sveži planinarski vazduh.
 
Već sledeća nizbrdica otvara jedan novi vidik. Nazire se Lazareva brada. Naziru se krečnjačke stene. I pogled puca tamo daleko.
Noge kao same da nose malo telo, niz sitno kamenje i travu do podnožja gde se mogu videti i slatke krave. Već do kraja podnožja se vidi impresivna Lazareva brada. Veća od čoveka u svakom smislu.
Prvi utisak je šokantan. Sve te suve stene ispod kojih teče Lazareva reka koja se vidi ako se dovoljno i oprezno nagne. Drugi utisak je već miran i tih jer Kovej odmah kove mir u duši. Mikulj ga merka belo u stilu svih prorezotina veličanstvenog kanjona. Kao da su nekada bili zagrljeni, a onda ih je reka nekad razdvojila.


 
Povratak je malo drugačiji jer se pravi krug. Vraća se istim putem do jednog putokaza na drvetu koji upućuje na Lazarevu pećinu. Taj deo puta je lakši jer je nizbrdovit, ali opet treba biti oprezan kad euforija posle osvajanja pogleda na Mikulj prođe.
Do pećine se brže i lakše stiže. Velika centralna dvorana otkriva impozantan pećinski nakit. Kao i simbole prikazane u kamenu. Stepenice koje vode do mosta su strmije pa se voditi računa mora. Radi bezbednosti sopstvene.



Kovej, Mikulj i pećinu je vredno upoznati zbog svih istorijskih činjenica. Zbog lepote. I životnog nadahnuća.