НП Нера виђени очима једног од наших путника

Хладног, али ведрог мартовског јутра екипа Србије за младе упутила се из Београда ка суседној Румунији, како би се чланови упознали са природним лепотама Националног парка Кањона Нере-Беушнице, смештеног на југозападу земље. Након вожње кроз војвођанску равницу, стигли смо до граничног прелаза Калуђерево-Најдаш на којем се нисмо дуго задржали. Пут нас је даље водио према нашој полазној тачки, селу Саска Романа. Наставили смо друмом, који је изненада на првом скретању постао неквалитетан. Међутим, то и није било толико важно, јер смо уживали у погледу, док смо нестрпљиво чекали почетак авантуре. Напокон стижемо до села. Ужурбано излазимо из аутобуса и започињемо пешачење.

Неколико минута касније чекала нас је омања препрека. Висећи дрвени мост изнад помало запрљане реке Нере. Наша два стрпљива и јако љубазна водича Растко и Лука дали су нам прецизне савете и упутства за оно што нас је очекивало. На челу групе налазио се Растко. Први је прешао мост и дочекао сваког посебно на његовом крају. Такође, пружао је помоћ уплашеним и збуњеним члановима, који нису имали довољно снаге да га пређу. Иако на први утисак нестабилан, мост је осигуран челичним конструкцијама, тако да за страх нема места. По његовом преласку упутили смо се узбрдо. Неосетно, уздигли смо се до уже камене стазе оивичене са леве стране високим, пркосним стенама. Насупрот њима, доста ниже, пружа се ништа друго до сама река Нера.

Кањон величанственог изгледа, од кога застаје дах. С обзиром на чињеницу да се стаза налази на литици, саветује се додатни опрез. Застали смо на тренутак. Постепено, савијене главе улазили смо у први камени тунел.

Морали смо да будемо пажљиви, пошто се тунел не одликује висином, као ни равним тлом. Користили смо се лампама, како не бисмо начинили погрешан корак по клизавом и разбацаном камењу, али и по већим барама. Успешно смо се изборили са неколико тунела, а затим спустили низбрдо и опростили са Нером.

Иза нас је остало ушће реке Беу у Неру. Прошли смо мост на реци, а потом смо се уз звукове кристално чисте реке кретали узводно све до скривеног водопада Вајоага. Поново смо морали да скренемо са пута и да се спустимо, како бисмо уживали у чарима ове дивовске каскаде.



Нешто касније, негде на око половине ове наше авантуре направили смо паузу у трајању од пола сата на једној ливади. То је било сасвим довољно времена како бисмо се одморили, освежили и напунили енергијом. Потом, корачамо узбрдо и посматрамо рибњак. Окружени још увек неолисталом шумом, кретали смо се крупним корацима да бисмо пре мрака обишли језеро Бегово око и водопад Беушница. Осећам да смо утонули у бајку. Врело Бегово око, тиркизно-зеленкасте боје, попут огледала рефлектовало је високо дрвеће. На самом крају ове стазе налази се водопад Беушница. Призор је хранио сва наша чула.



Ту смо направили како индивидуалне, тако и групне фотографије. Враћамо се назад и кривудавим стазама се пењемо на непрегледно зелено пространство. Сунце је полако залазило. Још једном смо се одморили, а затим се спустили у село, где нас је чекао превоз. Вече је стигло, а са њим и завршетак ове магичне туре дугачке двадесет километара.

Пише: Јован Средовић