Očima novopečenog vodiča

Očima novopečenog vodiča

Autorka: Slađana Milanović Alargić

„Pa oni su baš bukvalno shvatili da mogu da nas zovu u bilo koje doba dana i noći“, pomislila sam i objasnila mu gde je parking. Usledio je niz poziva, telefon je zvonio neprekidno tih nekoliko dana. Ipak, sve mi to nije smetalo. Uzbudljivo je, volim ljude i kontakt sa njima.



Radujem se i osećam blagu tremu. Iako nas čeka velika zabava, nezaboravno iskustvo i lep provod, ja sam odgovorna za tu masu mladih ljudi. Šta ću ako ako ne budem znala da odgovorim na neko od njihovih pitanja, ili ako me zadesi neka ne tako lepa okolnost u kojoj neću umeti da se snađem... Ma, mora biti dobro... Nisam sama, tu su Veca i Neca, Kris, Nale, Džoni, Jova, Branka, Lela, Marija, Dare, Marko...

Sutra krećemo, celu noć nema spavanja... Telefon zvoni, neki od njih nas zovu onako, radi šale, neki postavljaju vrlo važna pitanja. Ujutru stižemo na parking i nemamo predstavu ko je od te gomile ljudi iz našeg autobusa... Krećemo da ih prozivamo po spisku, oni se šale, sedaju na svoja mesta i kada sam ugledala te lepe osmehe, sve postaje lakše... Gomila nasmejanih ljudi spremnih da se druže sa nama... Vau, pa posao vodiča uopšte nije loš... Toliko veselih i lepih devojaka i momaka... Vozač, čika Mitar, pokušava da nađe neku dobru muziku, mi smo škljocnuli prvi selfi, i bus 2 je krenuo na Divčibare.

Kada stižemo, smeštamo se i tu opet u meni kreće da se budi strah... Da li će se svi lepo smestiti, da li će biti problema, hoće li svima biti dobro, gde je najbliža prodavnica, u koliko sati kreću igre na snegu... Mnogo pitanja se motalo po mojoj glavi. Ipak, sve dolazi na svoje... Svi su spremni da sarađuju, imaju razumevanja i tu su da se druže, a ne da nam love greške. Pa ovo je tako dobro! Teku četiri dana puna raznih dogodovština, snega, igara, razgovora, poljubaca, muzike, žurki, pića. Bilo je tu i manje lepih stvari, ali su one pale u senku pozitivnosti i dobrog raspoloženja. Svakog jutra prvo malo rakije za dobro jutro, a onda sneg, vino, onda opet malo rakije, pa spremanje za nezaboravne žurke... Spavanja jedva da je bilo, ali to nam nije smetalo...

Noću smo skupljali snagu za sutrašnje povlačenje konopca, limbo dens, alkatraz i razne druge igre. Svaki sledeći dan se iščekivao u velikoj neizvesnosti.

Polako se bližilo poslednje veče... Ušli smo zajedno u 2016. godinu, zabavljali se, ali je došlo vreme da svi odemo svojim kućama i vratimo se svakodnevnim obavezama.. Naša lica više nisu bila tako radosna kao prethodnih dana... Mislili smo da je to kraj, ali zapravo je tek početak. Kada su se svima slegli utisci i kada smo se naspavali, počela su da isplivavaju nova prijateljstva, novi kontakti, i nove tajne, razmenjuju se fotografije.

Na društvenim mrežama kreću zahtevi, poruke i veliki je broj onih koji iskazuju zadovoljstvo povodom putovanja sa nama. Kada sam skinula akreditaciju i odmorila se, videla sam da imam barem pedeset novih drugara. Oni me pitaju kako napredujem sa ispitima, da li sam se odmorila, kada ćemo se družiti...

Održavam kontakte sa njima i bogatija sam za jedno ogromno lepo iskustvo i veliki broj predivnih, novih ljudi u svom okruženju. Sada sam sigurna da nisam pogrešila što sam se prihvatila tako odgovornog zadatka, sada sam sigurna da neću čekati sledeće putovanje da bih ponovo videla mnoge od njih.

Ovo je kraj moje kratke priče, ali je divan novi početak 2016. godine, koji ćemo moji dragi putnici, kolege, prijatelji i ja, sigurna sam, dugo pamtiti...