27.08.2016.
"Mojim div-junacima neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine." - Posveta Aleksandra Karađorđevića na spomen kapeli.
- Dužina treka 8 km (ukupno)
- Ukupan savladan uspon 500m
- Najniža tačka treka 2040 m
- Najviša tačka treka 2521 m
- Kondiciona težina 2/10
- Tehnička težina 1/10
1916 - 2016
Ovaj putovanje organizujemo povodom 100 godina jedne od najznačajnijih bitaka srpske vojske, posle napuštanja otadžbine i povlačenja preko Albanije.
Osvajamo Kajmačalan, koji predstavlja večiti spomenik i "KAPIJU SRPSKE SLOBODE", da odamo počast DIVJUNACIMA, koji su dali svoje živote za oslobođenje srpske države u Prvom svetskom ratu.
PROGRAM:
PETAK 16. SEPTEMBAR:
22č. polazak iz Beograda
SUBOTA: 17 SEPTEMBAR
10č. dolazak u Ski centar "Voras" sa Grčke strane
10-14č. pešačenje do vrha Kajmakčalan, do kapele i spomen kosturinice na vrhu, paljenje sveća i odavanje počasti srskim herojima, koji su dali život na "KAPIJI SRPSKE SLOBODE"
14č polazak za Skočivir
18č dolazak u Skočivor:smeštaj, večera i slobodno vreme
NEDELjA: 18. SEPTEMBAR
7č -11č. polazak u obilazak srpskih vojnih groblja iz Prvog svetskog rata u Skočiviru (2 groblja), Dobroveni (2 groblja), Živojno (1 groblje), Zgrada vrhovne komande u Selu Bač i SRPSKO VOJNIČKO GROBLjE I FRANCUSKO VOJNIČKO GROBLjE U BITOLjU.
22č dolazak u Beograd
OSVAJANjE KAJMAKČALANA 1916:
Stazom smrti i neopisive patnje srpski vojnici su napustili otadžbinu u zimu 1915. godine. Na toploti grčkog i afričkog sunca život se vratio u izmučena tela, ruke su dovoljno ojačale da podignu pušku, da zamahnu bajonetom. Nahranjeni i obučeni, ponovo su se našli na frontu, željni bitke, željni OTADžBINE.
U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov. Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, već 2,525 metara visoka planina Nidža, na granici Grčke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine, sa stalnim pogledom na preteće cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu se uzdizao “Borisov grad”, utvrđenje sačinjeno od nepreglednih redova rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno uprtog u nebo, strašni planinski vrh Kajmakčalan bio je “KAPIJA SLOBODE". Na tim stenama je počinjala Srbija, na tim padinama okićenim bodljikavom žicom bio je prag otadžbine.
Vrhovna komanda je naredila juriš 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakčalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla. Nebrojeno puta srpski vojnici su jurišali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu žicu i ostajali da vise razapeti na njoj, pokošeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su pričali da je na vrhu vladao toliki haos da se teško razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa pušaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi držali šlem na glavi, jer je on bio sve što ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.
Konačno, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je niži za četiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrđenje je bilo u ruševinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su još bili posednuti Bugarima, koji su gađali srpske položaje, nadajući se da će ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke Šumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplja…dolazili su do granične linije na vrhu, padali na zemlju i zasipali je poljupcima i suzama u koje je stala ljubav koju su prema otadžbini, slobodi, rodnim livadama, selima, domovima i bližnjima nosili, gde god da ih je život bacio.
U narednim danima čitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su bežali u haosu, ostavljajući za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove.Nije bilo vraćanja unazad, samo još korak više i korak bliže domovini, rodnom selu, ženama i deci koja su ih godinama željno iščekivala. Pao je i Bitolj, prvi oslobođeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smeštena u kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim životom otvorili.
Posle rata na Kajmakčalanu je podignuta mala kapela i spomen obeležje srpskim herojima. U kapeli je smešten ćup u koji je položeno srce Arčibalda Rajsa. Švajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmakčalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek leži sa njima. Želja mu nije ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli ga i bacili neznano gde.
