23.03.2016.
Pohod na Rtanj - ja to mogu!
Autor: Marija Brajović
Ja sam, iskreno, od onih koji stalno govore kako bi voleli češće da budu u prirodi, da bi rado pobegli negde za vikend, radije udisali planinski vazduh od gradskog smoga, ali mi se trud da to i uradim uglavnom završavao pričom o tome u zagušljivom kafiću. Do skoro sam bila i od onih kada mi predložiš nešto što unapred znam da će možda biti naporno, radije birala komfor i „ja to ne mogu“ (ne volim da jedem ribu, a nisam je ni probala :)). Pošto sam rešila to da promenim i budem bogatija za nova
iskustva, radeći stvari koje do sad nisam, pozvala sam par drugarica da idemo u pohod na Rtanj!
Rakija za zagrevanje uz potrebnu opremu i dobro raspoloženje su bili preduslov za dobar provod. Oko nas puno mladih, pozitivnih ljudi koji su krenuli sa istim ciljem. Stigli smo u podnožje i sumnjivo gledamo u snežni vrh piramide, dok nam se čini kao da treba Himalaje da osvojimo.
Lepota Rtnja je u tome što je njegova priroda netaknuta, bez urbanih turista, komercijalnih objekata i svega onoga što bi narušilo mir kojim odiše. Raznovrsno lekovito bilje koje se može videti samo na Rtnju, ukrasno šiblje, različito drveće - samo su neki od razloga zašto je ova prirodna lepota u srcu Srbije njen pravi dragulj vredan posete, a proleće je pravo vreme za to.
U prvih par kilometara pešačenja sam se nadala da će se pojaviti oni vanzemljaci iz legendi koje kruže o Rtnju i poneti me do vrha, ali se brzo navikneš i uz smeh i pomoć vodiča i društva koji motivišu da ideš dalje - osvajaš kilometre pred sobom. Planina je dovoljno mala da može da se prepešači, a dovoljno velika da svojom prirodom i prostranstvom koje pogled sa nje pruža natera da se osećaš da si odvojen od celog sveta. Možeš da budeš sam sa svojim mislima, ali ne i usamljen jer su se ljudi oko tebe lagano razmile kao mravi po planini. Po koja pauza, ćaskanja, upoznavanje s novim ljudima, druženje, pevušenje i tih par sati proleti, a nama se smešio vrh kog smo jedva čekali da se dokopamo. Adrenalin i uzbuđenje što smo na vrhu piramide su bili na vrhuncu kad smo stali na bedeme razrušene kapele. Pošto je gore vetar jak, osećaj ponosa i samopoudanja što smo osvojili one Himalaje s početka, vrlo brzo smo poneli sa sobom dok smo se srećni vraćali ka podnožju.
Ovo što ja nosim sa ove ture sa sobom su pozitivni utisci o planinarenju, nove kontakte, uspomene sa svojim prijateljicama, iskustvo u prirodi koje psihički oporavlja od svakodnevnih obaveza, veće samopouzdanje i želju za novim putovanjima sa ovom sjajnom ekipom! Jedva čekam da opet stavim ranac na leđa i upoznam bolje svoju zemlju!