ПУТ ДО ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ - СРЕТЕЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ - фебруар 2024.

Да почнем речима Светог Серафима Саровског: „ХРИСТОС ВАСКРСЕ, РАДОСТИ МОЈА!“

Среда је, Свети Трифун, 14:30, јурим са емисије у канцеларију Србије за младе у Балканској како бисмо преузели све дарове, а онда кренули ка аеродрому „Никола Тесла“, јер сестра Драга стиже из Минхена, а онда је план да се сви окупимо код Сава Центра и заједно кренемо путем наших светиња. Пре поласка пева нам сестра Мирјана (Бараћ, из Косовских Божура) „Црвен цвете“ за благословен пут, а сестра Александра шаље дарове свог бренда „House of mati“ за Дечане, за Пећку Патријаршију. Загрљаји су пространи да покажу како растанци нису могућни, јер Христос васкрсе из мртвих.
По први пут на Космет са „Метохијом за младе“ креће Гоца (како брат Дамјан Пећанац каже „стара мајка“, духовна мајка овог путовања), па се радујем због ње, као да је и мој први пут. На станици видим бар још шесторо, седморо људи који су ишли на Косово и Метохију и пре месец дана. Испунили су задатак, свако је са собом повео бар по једну особу која никад није била на Космету.
Изненађење које није било пријатно било је када сам чула да је сестра Маја отказала да крене на ходочашће у последњем тренутку. Звала сам је, рекла јој: „Замисли крај је света, Господ долази, каже хајде да Вас спасем, а ти кажеш - Не могу Господе сад, НЕ МОЖЕШ ТАКО, ТО ЂАВО ЖЕЛИ ДА ТЕ ОД ПРАВОГ ПУТА И УЛАСКА У ЦАРСТВА НЕБЕСКО ОДГОВОРИ, ТИ МУ ТО НЕ ДОЗВОЛИ!“ У славу Господа сестрица Маја долази до Сава Центра и на радост свих нас креће на ово путешествије.

Више од половине путника (укупно нас је педесет двоје) по први пут се упутило у српски Јерусалим. Полако креће духовна музика, на очи сузе надилазе, правимо неколико кратких пауза, крећу и путници да певуше, браћа Јован Драгић и Милан Ђорић су водичи овог ходочашћа (жива Јеванђеља), стамене речи и енциклопедијско знање, људи који историју осећају и преносе сваким атомом свога бића, јер мирише земља на крв и васкрсење мученика...
Возич (возач+водич) путовања нам је брат Неша, пореклом са Косова и Метохије, жива реч која се све ређе чује, реч која се не може угасити, чије се значење не прекида, јер „зидови су прећутали и срушили се“, а Неша својом љубављу и речју гради порушене мостове и чека васкрсење мртвих и живот будућег века. Људи које једном сретнеш и заволиш за читав живот... Када је брата Нешу заменио брат Сава на месту возача, било је помало сетно, али знали смо, не може се звати нико Сава, а да макар у имену царску лавру Хиландара у себи не носи и тако је и било...

Ноћ је, два сата иза поноћи, трећи пут да Бистрицу уживо чујем. Архангели нас спремно дочекују, руке шире. Сестре Драга, Маја, Гоца и ја смештено смо у соби Зочиште. Има сестара смештених и у Пећаршији, Дечанима. Размишљам како никада нисам до сада била у Зочишту, а да бих пуно волела. Устајемо на јутарњу молитву, помажемо оцима у читању имена, као послушање оцу Михајилу, а затим сви заједно појемо Богу нашем на Светој литургији. Након литургије литургија не престаје. Трпеза љубави је препуна, уз љубав дивне сестре Славице и свих сестара и братије који се свакодневно труде да као што би Бог у Царству своме дочекао било кога од нас, дочекају нас овде, на земљи Лазаревој и Савиној, крај гроба цара Душана ори се песма „Ми смо деца неба“ (као да је и мати Злата са нама и диригује), „Ораховцу башто рајска“, „Ој Косово Косово“, понека се и изговори у славу мученика не би ли молили Бога за нас грешне...

Одлазимо на Газиместан. По први пут не осећам горак укус крвавих ровова, али тужна је слика смећа свуда разбацаног, божура откинутог... Тужна је слика земље којој је најважније сећање претворено у депонију. Болни је уздах, крик и плач свих оних који нису стигли да се роде... Неверица је да је неки мањи локални спомен парк боље уређен од Газиместана. Но, „по Косову опет ћемо, брати божур једног дана, ако треба чекаћемо и хиљаду Видовдана.“

Након Газиместана одлазимо у Грачаницу, Грачаницу коју када сам први пут видела уопште нисам доживела. Једино тада у њој за душу што ми се закачило било је манастирско гробље. „Грачанице да си бар од камена“ што каже Десанка, а од најлепшег си и наша светиљка си кроз све мракове. „Туга леди капке очне, окрупњале све ситнице, како песма да се почне жице око Грачанице“, а кад то каже Љубивоје Ршумовић, онда не можете да останете неми, онда морате дубоко да продрете у најпространије очи, очи које виде све небеске ливаде, очи „(с)лепе“ Симониде и не можете Грачаницу да не доживите онаквом каква је исцела, лепотица Царства небеског... Не можете да престанете да понирете дубоко под фреске, да осећате време са којим сте сједињени, а које сте дубоко ви, иако рођени много после времена, да гледате у струјање векова. Не можете да престанете да прислањате главу и руке уз носеће зидове Цркве да и вас нешто не понесе и носи ка небеској ливади. Када сам једном приликом била у манастиру Пива у Црној Гори помислила сам због фресака које су биле вишеслојне, које су деловале као границе земље која се мора прећи, и када сам помислила када је овде овако лепо како ли је тек на Косову и Метохији, нисам ни слутила шта је све стало у тој мисленој, а неизговореној реченици. Тек дошавши на Косово и Метохију схватам. Помишљала сам и за Манасију и за Раваницу нешто слично, али не може се ниједним осећајем описати љубав који ти прождире срце и обухвата душу приликом боравка на Косову и Метохији. Срећем мати Теодосију, била нам је недавно у посети у Цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Запамтила ме по рукавицама. Спрема дарове да понесемо за успут, међутим мати Евдокији је слава данас - Сретење Господње, па инсистира да се послужимо. Трпеза је пуна, риба, сок, најслађи колачи са маком, али најукуснија остаје песма мати Евдокије исписана руком на папиру, песма коју нам отпева, радошћу детета које тек открива свет. Слава и хвала Богу на овом дивном дану.

Одлазимо у манастир Светих Архангела по ствари, а онда путујемо ка Ораховцу, ка башти рајској, а у башти нас дочекују радосни, срдачни, гостољубиви домаћини који као да не примају нас, него Христа у свој дом. Вече полако пада, виноград Божији се не види најпотпуније, али звезде заиста сијају као Богом записано зрно истине. Најлепши мој поглед на и у звезде био је једног снежног навечерја уочи Савиндана 2015. или 2016. године. Није се могла поставити граница између неба и снега, између снега и звезда. Ни током овог путовања није се могла поставити граница која дели небо од планине, облаке од Шаре... „Како су величанствена дела Твоја Господе, све си премудрошћу створио, испуни се земља творевине Твоје.“ Нису ми довољна сва благодарења до смрти да се на Божијој творевини и лепоти сасвим захвалим... Ораховац је тих. Кућа у којој смо смештени, кућа брата Његоша и сестре Далиборке, ори се од песме и смеха. Сем сервиране љубави на трпези, љубав домаћина је у њиховим срцима чији се откуцаји са нашим откуцајима преплићу. Остајемо до дубоко у ноћ будни, тражећи начин да сутрадан одемо у Зочиште.
После вишесатне потраге, сестра Далиборка нам налази возило које ће се вратити да из два пута, нас смештене у њиховом породичном дому, одведе на Свету литургију у Зочиште. То су тренуци који се памте за цео живот. И како некад сама помисао на добро сама бива реализована и остварују се ствари толико дуго жељене, али које нам нису помутиле разум саме од себе. Господ молитвама Мајке Божије и свих Светих све „намешта“. То је то пуштање и препуштање Господу сасвим... А "Црвен цвете" коначно да допуним, да схватим што сузе пуштам у песми на спомен Зочишта, манастира посвећеног Светом Козми и Дамјану.
Након Зочишта враћамо се у дом домаћина по још љубави - мекика укусних за цео Ораховац и ајвара по жељи. Након доручка одлазимо у Цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице. Ако сте осетили негде, како сестра Гоца каже, да цео свој живот вам пролети у неколико тренутака или минута током боравка у Цркви, то је сасвим сигурно у Ораховцу. Чудотворна икона Мајке Божије, Црква која је некад претварана у коњушницу, љубав оца Милана чији је цео живот између страдања и васкрсења, чија је радост победоносна, а чије речи лековите и утешне, оно је што вам сигурно неће дозволити да не пожелите још док сте ту да се што пре вратите дому своме. Сестра Драга донира новац од својих рођенданских поклона за осликавање олтарског дела фрескописа у Ораховцу, биће осликан њен Светац заштитник, крсна слава - Свети јеванђелиста и апостол Марко.
Дружимо се са децом испред Цркве. Играмо се на кошаркашком терену. Са девојчицама хватамо се у круг и певамо „шири, шири весели (везени) пешкири“. Радост, загрљаји, руке које би ти срце дале да могу из недара да га изваде. Повратак у Цркву, послужење и онда полазак за Велику Хочу.

У Великој Хочи велика страдања. Одлазимо да се поклонимо нашим мученицима и новомученицима, да кажемо и другима да нисмо заборавили и да не смемо никад и да молимо наше Свете мученике да Бога моле за нас грешне и никакве. По први пут шетамо на дуже Хочом па можемо да осетимо сваки каменак, да додирнемо поточић, да посетимо гробље, Цркву Светог Николе, Цркву Светог архиђакона Стефана, скоро па медитеранску, по први пут спуштамо се са тобогана у Великој Хочи са децом брат Јован и ја, најмлађи од све деце. „Будите као деца ако желите да уђете у Царство небеско.“ Нисам сигурна да се то и на тобоган односило. Наравно, не смем да не седнем и на љуљашку, да са сестром Мајом не пробам и клацкалицу... И знам да би већина рекла одрасти, а мени се тамо у доба одраслих нешто баш и не жури.

Враћамо се у Ораховац. Одлазимо у двориште породице Оливере Радић, дочекује нас с љубављу и у радости и очима плавим, у којима ми се чини да небо читаво стоји. Потписује нам књигу, прича о непрестаној борби и опстанку нашег народа. Ори се песма, док још једна група испред капије чека. Због групе иза (наше браће и сестара из побратимске организације Српска солидарност за Косово), не задржавамо се превише, па екипа Метохија за младе одлази домовима домаћина у којима смо се осећали као у својој кући.
Међутим, није баш пут до домаћина био брз, иако нас није делило више од 300, 400 метара. Успут срећемо баку Миланку која дели свој живот са нама и на дар, у знак захвалности што смо је (са)слушали, дели нам пуну кутију пуслица да их понесемо и послужимо се сви. Она их пола сата ручно мути. Иако смо покушавали да кажемо да би било боље да неку остави за себе, бака нам дарује све, јер љубав не може да се остави себи, ако је не даш другоме.


Јединствене и непоновљиве пуслице баке Миланке (86) у Ораховцу 16.2.2024. године


За вечеру код домаћина пасуљ и сарма. Сви кажу да укуснији пасуљ нису у животу пробали. Љубав и гостољубље домаћина је огромно. Отац Милан иако је тога дана (петка) имао велики број посета и био баш уморан, пристаје да разговара са мном и да га снимим како би и други који га још нису упознали што пре дошли у Ораховац, и видели на делу како живе наше породице на Космету...

Ујутру одлазимо на Свету литургију у манастир Светих Архангела за којом следи трпеза љубави, а онда боравак у Призрену, царском граду. Срећем многу браћу и сестре из Београда, из Цркве, са претходних ходочашћа на Космет... Шетамо кроз Призрен, гужва је већа него уобичајено, дан је А. заставе, а у глави песма: „Трубите јаче, јаче, трубите боље, опет је српско Косово поље.“
Љевишка нас дочекује као што би мајка. Мајка Божија шири руке свакоме ко жели ка Христу и са Христом. Појемо јој „Маријо славна“, „Пресвјатаја, Пречистаја“, „Достојно јест“ на коленима. Срце бисмо пустили да ту утихне, ако може.
Идемо ка (Саборној) Цркви Светог Ђорђа. Ту нас дочекује свештеник (отац Јован Радић).
Након обиласка Цркве упућујемо се ка Призренској богословији, фотографишемо се са Савом Игумановим, али и појемо две песме Патријарху Павлу. Упознајемо младог ученика који је радостан што чита Достојевског, али каже да му је омиљени писац Добрица Ћосић.
На кратак ослађивачки предах - баклаве, тирамису (ко шта воли свраћамо укратко), а онда идемо ка Каљаји, успињући се до заласка сунца, па кад стигосмо о врхове, сестра Драга краљица, би разочарана што малко не бејасмо бржи како би сви стали у сунце, међутим има нас мало у заласцима с погледом на Синан Пашину џамију која је грађена од камена манастира Светих Архангела... Нико није отео Божије! Или што би рекао Свети цар Лазар: „Земаљско је за малена царства, а небеско за увек и довијека.“
Након препуњених наших душа одлазимо на вечерњу молитву у манастир Светих Архангела, а онда и на вечеру, уз песму испевану и изговорену. Неки који ништа слатког нису јели, испред аутобуса се слатко засладише колачићем од мака који смо добили на дар од мати Теодосије из Грачанице. Након вечере у Архангелима, одосмо  спонтано се нас неколико окупило у параклису малог конака, посвећеном Светом владики Николају Велимировићу, да прочитамо акатист Мајци Божијој, а онда јој и запојасмо. Неки изморени и натоварени у тоналитету Јарета (Чкаље) у серији „Камионџије“. Али, у славу Господа.

Недељно јутро беше рано, а рано јер из Архангела кренусмо ка Високим Дечанима да се поклонимо моштима Светог краља Стефана Дечанског, да целивамо Свету Јелену, да видимо зеленило и поглед у вечност, где се пролазност и ововремење у вечност облачи и у свевремење, где време стоји, а векови хује, где и несигурни стичу сигурност, где колебање нестаје, а цео живот постају фреске чија лепота не залази... Када се провучеш испод моштију Светог краља не можеш да не зајецаш од своје недостојности и огреховљености, а опет и од Божије милости и љубави што ти је отворио путе да ту будеш. Литургија крај Светог краља и појање Дечанских монаха је заиста нешто што мора да се доживи. Ако си се родио, а још ниси крочио на тле Косова и Метохије, време је. Након литургије, послужење, неки се уписујемо и у књигу утисака, рекла бих књигу вечности, а онда обилазимо порту, понеки обилазимо и гробове монаха и једног искушеника. Целог себе даш за живот будућег века...

Након Дечана одлазимо у Пећку Патријаршију да целивамо нашу Богородицу Пећку Красницу. Мати која ме дочекује пита зашто сам обучена у црно, говори ми како када помињемо упокојене на литургији грехови одлећу са душе која се Господу представила, уписује имена. Читамо акатист Владичици нашој Богородици... Поклањамо се Светим петочисленицима. Међу њима је и Свети Јевстатије на чији дан сам 3. октобра ја обучена у Христа, а моја мајка представила се Христу отишавши му у наручје. Сад ми је јасно зашто сам баш владику Илариона који ми је дао први благослов за пут на Косово и Метохију видела само неколико тренутака након маминог уснућа. Укрштеница је решена. Не могу очи да повратим из дубина прапрвог фрескописаног завичаја... Фотографију начинимо тек једну, могли смо дуже остати.

Али, чекају нас мати Јулита и мати Матрона (Јованова бака) у манастиру Будисавци. Не може речима ни да се опише та љубав, та снага, та силина небеска, зелених поља и ораница, та радост сусрета, то како се бориш за своју земљу, за свога Христа, тако што си спреман живот свој да положиш за Њега... Не могу у речи да стану „Пећка кандила“, ни стеновити загрљаји, не могу ни све речи које смо могли научити из тишина. Молитва се простре и разастире у и до Царства небеског и нема растанака ако смо једно са Христом, јер је Христос посреди свих нас, до поновног сусрета...

Да не буде без иједног искушења, на путу из Будисавцима ка манастиру Бањска на аутобусу се покварило јастуче, али имали смо међу путницима брата који је, Слава Богу, инжињер који уме да заврне рукаве и прихвати се ,,прљавог (дела) посла" кад затреба, па је и тај квар брзо саниран, а јастуче Светог Василија Острошког Чудотворца остало је читаво, за под главу.

Свратили смо и до Бањске. Била је то прва тура у манастир Бањска после немилих догађаја. Крст мирише миомиром, као и све иконе у Пећкој Патријаршији. После страдања долази васкрсна песма. И Света мати Матрона Московска ту је да нас благослови, једном биће и Свети краљ Милутин, ако га достојни будемо.

Чувајте сви Свети своје Косово и Метохију, нашу колевку. И после повратка, душа Метохија „и шта ће нама вода студена, не треба нам сребра и злата, нит Београд нити Дрина, ако нема манастира, чију крсну славу славим ја. Нек устане целе Србија, нек се сети мајка Русија и помоли милом Богу да певамо песму ову, догодине на Косову и помоли милом Богу да певамо песму ову догодине на Косову.“

Нека и буде и ове и сваког трена и сваког дана са Косметом у молитвама, а када год сте у прилици са Метохијом за младе да заједно Господу нашем узносимо молитве за црвен цвет.
По повратку у Београд мој божур крај прозора и Тројеручице, у телу љубичице уцветао и запевао: „Ту се пева свако вече, као река вино тече, родни крају ружо мајска, Ораховцу башто рајска.“

И да кажемо нешто још, ХВАЛА ДО НЕБА МЕТОХИЈО ЗА МЛАДЕ, благодарни смо ти на сваком трену и што нас у вечност водиш сваког месеца. Да Бог да да нас водите у најсветије од Србије непрестано, до уласка у Царство небеско. Нека вам Господ и даље даје снагу, радост, мир, љубав и свако добро које вашим душама тече. И да се пева свако вече: „Нек су вечна царе Лазо Пећка кандила“ и „Да се вратим“. Богу хвала и слава му на свему, због свега и за све! И свакој души понаособ. Грлим вас све заУвек у Христу и шаљем љубав до Љубави Незалазне. Никада се нећемо (и не можемо) растајати, Христос посреди нас у све вјекове, вјекова, амин.

П.С. У путу ка Космету, настају и две песме о Космету ка којем смо се упутили:


ПЕСМО, ОРИ СЕ

Преци, познајете ли нас,
док газимо по рововима Вашег страдалништва.
Зебе ли Вам срце што Ваше свете кости стоје саме и ћуте,
а ми одлећемо тамо далеко да живот оставимо,
онај који нам је Вашом жртвом од Бога поверен...
Потомци, имате ли где?
Преци, на Вашу руку бацамо мач,
а Ваша шака држи нас близу небеса.
На Вашој је крви ова земља саздана,
на Вашим је откуцајима и наше срце почело.
Лазаре, за нас си главу дао, зар смо заборавили?
Саво, погледи су нам од нељубави и неслоге уморни,
али Твој поглед и даље плави и све оплављује, утројаваја, твоја је молитва Србија.
Николаје, говоре ли браћа данас као ти некад, пред одлазак у логор,
јесмо ли спремни све за Христа да дамо...
Краље Стефане, испушташ и даље миомирисе
да препустимо ти све у немању предаје у враћања,
да васкрсне Љевишка и Мушотиште,
да се песма ори кроз Зочиште,
да Будисавци прихвате да будемо радости неизбрисиве до вековног краја,
до Божијег бескраја,
да Драганац срце прихвата, а Бистрица зажубори и жубори у свакоме,
у оном што је отишао Богу у наручје
или оном што ће тек из Божијег наручја у мајчина недра,
да Бањска буде опет наша кућа.
Свети Архангели, ми смо Црква што се зида од молитава кад дођемо на своје и више од свога,
удаљите свако дете од тенка и дајте да се заУвек зидамо од Љубави у Љубав до Љубави Незалазне,
јер нико није отео Божије.
ПЕСМО, ОРИ СЕ!

14.02.2024.године; 18:36h(***)


ДЕЛИЋ ФРЕСКОПИСАНОГ ЗАВИЧАЈА

Опраштам ти крваве ратне каљуге и без извињења,
могла сам и ја бити небеска Милица,
постати делић фрескописаног, првог од завичаја.
Могла сам данас и ја бити мермер у који погледаш на трен и заћутиш,
образе оквасиш, заледиш се или зајецаш...
Могла сам и ја бити Босиљка, због које ће нићи Црква у којој ће се песма орити,
како смо у Христу и са Христом сви вечни...
Опраштам ти спаљене кровове,
али ко да надокнади молитве што се нису збиле на гробљима, у манастирима,
ко да надокнади детињства која никада то нису ни била,
да сам бар постала сведочанство времена,
како надокнадити ненадокнадиво, да ли нас је ичему научио бол?
Од Твога смо крста сви, Господе Исусе Христе, Сине Божији
и васкрснуће опет поље божурево,
и око слепо Симонидино прогледаће,
и неће више бити жице око Грачанице,
у радост ће бити преображене све наше сузе.

14.02.2024.године; 19:00h(**)


Пише: Слађана Бушић (Весело лице)