Tamo daleko, gde cveta limun žut

Tamo daleko, gde cveta limun žut

Autorka: Aleksandra Kekić

Tamo je selo moje, tamo je Srbija

Hodočašće kao ovo ispunjava te tugom, nevericom, strahom, ali i radošću, ponosom zahvalnošću. Penješ se ka vrhu, koji je na više od 2.500 metara nadmorske visine. Gledaš oko sebe - tu su čaure, koje su ostale još od pre 100 godina. Koliko ih je onda utrošeno tokom borbe? Kroz glavu prolaze scene borbi, krvavih tela, leševa. Kažu, prekrili su padine planine Nidže, čiji je Kajmakčalan najviši vrh. Kako su imali snage? Šta je to bilo nadljudsko u njima? Ovde su naši preci, div junaci, otvorili kapiju slobode našem narodu. Ovde su odlučili da ćemo živeti. Kao njihovi preci na Kosmetu.

Nakon što smo se poklonili njihovim kostima, čuli kratak čas istorije fenomenalnog Jovana Kocmanovića, nadahnutu recitaciju mladog pesnika Nikole Jovića, zajedno smo zapevali „one naše“. I bili smo ponosni što smo potomci slavnih boraca, koji su život dali za kralja i otadžbinu, gledajući u onom pravcu gde je naše selo, gde je Srbija.

Neznani junaci

Groblje u Bitolju, nepregledno, rasuto. Kosti koje su raznošene, neke čak i ukradene, počivaju, ali ne mirno, jer umesto imena na njihovim krstovima stoje brojke. Naši neznani junaci. Oni koji su dali živote za slobodu, a ne zna im se odakle su, ni koga su ostavili tamo daleko, u Srbiji.

Najveći junaci današnjega doba

„Imam 90 godina. Kažu na internetu da sam umro. Nisam. Ja sam treća generacija čuvara srpskog vojničkog groblja u Solunu, Zejtinlika. Ja sam Đorđe Mihailović“, dočekuje nas krhki starac, a veličina. Zna svako prezime, zapisano na nepreglednom nizu spomenika i ploča, svaki kraj koji je dao junaka. Recituje svečano i gordo, po ko zna koji put, ali uvek u slavu srpskim vojnicima. Odvodi nas u spomen kosturnicu, kapelu, obraća se svakom od nas, a telo mu drhti. Od starosti i svega što nosi na svojim plećima. Ovaj čovek je život svoj proveo na groblju, čuvajući uspomenu na pretke. On se zahvaljuje nama, što smo došli, a mi smo mu večno zahvalni što naši junaci počivaju u miru, jer ih motri veliki deda Đorđe.

Zabranjena istorija

Negde uz makedonski asfalt stoji kosturnica koja čuva srpske lobanje, srpske kosti. To je Udovo, koje Srbi čuvaju i uzdižu, a Makedonci im ne pomažu. To je mesto u kome se borila šaka srpskih vojnika, sa nekoliko hiljada puta više Bugara. Napadnuti su na Veliki petak. Ne očekujući. Golgota srpskog naroda bila je zataškavana tokom 50 mračnih godina. A onda je vaskrsla želja da se otrgnu od zaborava i da im se putnici namernici poklone. I tako je i danas. Iako ikone ne mogu da se unesu, jer nije bezbedno da ostanu same, kosti leže ispod kapele, čuvajući kao nekada svoje parče zemlje.

Slava srpskim junacima! Hvala vam što postojimo!