Zlatibor, Zlatar, Uvac – beg u savršenstvo prirode

Zlatibor, Zlatar, Uvac – beg u savršenstvo prirode

Autorka: Aleksandra Kekić

Biljana i ja. Kasnimo. Pet minuta. Ne mnogo, ali dovoljno da se unervoze oni koji su stigli na vreme i čekaju. Dok se vrtimo po kampusu kao da tu nikada nismo studirale, nalazimo put do parkinga ispred Ekonomskog fakulteta. Spremne na namrštena lica prilazimo, ali dočekuje nas nešto sasvim suprotno – Martin širok osmeh i raspoložena grupica spremna za avanturu. Novosađani kreću put Beograda. Vozi nas Miloš, ljubazan i profesionalan, sa kim je putovanje bilo i više nego udobno, a čije su nas bombonice zasladile u pravom momentu.

Priključuje nam se beogradska grupa, veća nego naša, ali jednako spremna za ono što nas očekuje. Tradicionalno, sa prvim upoznavanjem se počinje već na prvoj pauzi. Do druge, gde smo posetili manastir Vavedenje u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koji je sagradio Sveti Sava i njegov otac Sveti Simeon, već smo izmešali svoje grupe. Stigavši na Zlatibor i krenuvši put najvišeg vrha sa nazivom Tornik, zajedničku nit našli su oni koji imaju kondiciju i oni koji je imaju nešto manje.



Ustremili smo se ka usponu, koji nas do vrha Zlatibora vodi na 1.496 metara nadmorske visine. Nimalo naivno, ali zeleno i izazovno. Neki su odustali i proveli vreme sunčajući se u podnožju. Nakon nešto više od sat vremena našli smo se na vrhu, odakle se pruža savršen pogled, a vazduh je toliko čist da nam vraća dah. Divan ukus trešanja koje je sa nama podelio Nebojša, banjalučki humor kojim nas je oduševila Maja i druželjubivost Klare i Marte upotpunili su trenutke opuštanja.



Dok se nebo pripremalo za kišu, krenuli smo ka podnožju. Ovoga puta nizbrdo i brže. Razgledali smo ima li lekovitih biljaka, divili se zimzelenim moćnicima oko nas i zamišljali kako izgleda skijališna sezona na ovoj stazi. Zadovoljni uspehom što smo osvojili najviši vrh jedne od najlepših planina u Srbiji i poprilično gladni uputili smo se ka centru Zlatibora.

Vodič Luka nas je upozorio da je komplet lepinja savršena, ali ne toliko zdrava. Naravno da nismo poklekli. Ukus kajmaka, domaće lepinje i jagnjeće moče upotpunili smo domaćom rakijom. Jedna je Srbija! Prošetali smo centrom, upoznali prodavce na pijaci sa koje smo poneli med, lekovite preparate i naravno – klekovaču. Obišli smo krug oko centra i sada siti i srećni zaputili se ka Zlataru.



Smestili smo se, a potom u restoranu nastavili druženje, ćaskajući o prošlim i budućim putovanjima. Svi avanturističkog duha, željni prirode, jednostavni, spontani, druželjubivi. Svež vazduh pun mirisa šume uspavao nas je, ali i probudio rano. Zašto bi gubili vreme na spavanje kada napolju čeka pogled u prelepe planinske predele, cvrkut ptica, sunce i jutarnja kafa! Kada dan počne na ovakav način, ne može loše da se završi. A najbolje je tek usledilo.



Krenuli smo ka Specijalnom rezervatu prirode Uvac. Njegovom veličanstvu. Savršenim krivinama koje su linija života beloglavim supovima koji su ovde zaštićena vrsta. Dočekala su nas braća Luković, jednostavni i dragi meštani, koji su nas poveli u ovu avanturu. Razočarani što supovi ne lete kao što je uobičajeno i što su se sakrili od nas, pričali su nam o tome kako se živi u ovom kraju. Uživali smo u pogledu na smaragdno zelenu vodu, na stene koje su nas okruživale, obrasle u vegetaciju koja odmara oči. Sve loše misli i brige se brišu, živi se taj momenat, u potpunom miru i sreći. Istina je, priroda leči. Dok su se sunce i kiša smenjivali, stigli smo do mesta sa koga smo se uspeli na vidikovac. I onda se pred nama pokazao u svoj svojoj lepoti – Uvac i njegovi meandri. Nestvarna lepota i tajna koju samo priroda zna. Oduzima reči. Neopisivo je i neizrecivo. Budi ponos, jer je deo Srbije. Naše zemlje. Zahvaljujući jednom od naših domaćina, koji se popeo na drvo kako bismo imali savršene fotografije, imamo i dokumentovanu uspomenu za sva vremena.



Na povratku je pala kiša. Naš strmi put postao je opasniji, jer je bio klizav. Uz nekoliko proklizavanja ipak smo se bezbedno spustili i krenuli plovidu ka Ledenoj pećini. Osam stepeni leti i zimi. Poskakujući zbog hladnoće, ipak smo uživali. Osvetljujući put lampama istražili smo oko 700 metara na ovoj destinaciji, zainteresovano posmatrali njene ukrase i vratili se sa novim saznanjima i jednim slomljenim ekranom na telefonu. Ali čak ni to nije moglo da naruši sve ono doživljeno u dva dana.
Pre polaska ka Beogradu i Novom Sadu otišli smo na Zlatarsko jezero da se okrepimo. Kafa, čorba, domaća pita, kiselo mleko, palačinke.... Isprobalo se svašta dok je Novak Đoković hitao ka tituli Rolan Garosa. I osvojio je. Aplauz i radost. To je bio dobar znak pred naš povratak kući.

Zahvaljujući organizaciji Srbija za mlade proveli smo dva dana koja se teško mogu opisati, jer ih zaista treba doživeti. Opustili smo se, smejali i napunili pozitivnim energijom. Bez teških tema i svakodnevnih istih priča, bez tenzije i problema, bez razmišljanja o tome kako nam je i kako bi nam moglo biti. Prepustili smo se onome što priroda daje, nesebično i jednako svima. Napunili smo svoje baterije, spremni da putujemo ponovo i sigurni da ćemo se ovde ponovo vratiti!